Дуж реке Јабланице и њених притока постојали су повољни услови за људска станишта још од праисторије. То потврђују и археолошка налазишта на тлу Горње Јабланице, које садрже материјалне трагове живота најстаријих становника овог краја, оружје и оруђе од чврстог и трајног материјала (камен, кости и метал), керамику, гробове, и остатке зграда за становање. Од бронзаног доба до појаве Словена на тлу Горње Јабланице може се пратити живот палеобалканских племена, разних народа и етничких група. Археолошка налазишта у Горњој Јабланици дају етничку слику овог подручја у дуготрајној епоси која се непрестано мењала. Од средине X до VII века, пре наше ере, у унутрашњости Балкана познато је неколико етничких група у познатој фази бронзаног доба. Илири, Трачани, Дарданци, Трибале, Мезе и Дечани. Култура ових племена развијала се континуирно до римских освајања.
Налазишта са остацима праисториске културе из разних периода налазе се у Медвеђи, Петриљу, Лапаштици, Дренцу (Вртоп), Лецу, Лисавцу и Расовачи, Гајтану, Тулару, Горњем Бучумету, Шишинцу, Боровцу, Брвенику, и у другим насељима. Код рудника Леце и у Медвеђи нађено је насеље бубањско-хумске групе из раног бронзаног доба, у оровцу, локалитет "Вукмиров гроб", утврђење из металног доба. Изнад леве обале Бањске реке налази се локалитет из халштатског доба ( касно бронзано доба). Из предримског времена античког доба у Горњој Јабланици има мало материјалних остатака, као и металних предмета и новаца у Медвеђи, Лецу и Сијаринској Бањи.
Подручје Горње Јабланице током свих ових векова насељавају Дарданци, који су већ током V и VI века пре н.е. били под утицајем грчке културе. Међутим, крајем IV века пре н.е.. Келти су покорили и опустошили Дарданију и Македонију и кроз Грчку стигли до Делфа 279.године, пре н.е. када су поражени. Келти и Трибали су са дргим доморцима образовали племе Скордиске на подручју око ушћа Саве и Дунава. Даринци ступају и у ратове са Македонијом. Почетком II века пре нове ере,Дарданци су савезници Римљана у сукобима са Македонијом. После потчињавања Македоније Даринци се сукобљавају са Римљанима али су у рату 75-72.године били покорени на подручју данашње Србије. Земље Дарданаца, Меза и Трибала Римљани су покорили и око 15.године н.е.организовали провинцију Дарданију. Централна и јужна србија пропале су Горњој Мезији. У јужном делу Горње Мезије образована је провинција Дарданија, у чијем је саставу било и подручје Горње Јабланице. Племе Готи у IV веку прошло је преко Горње Мезије у дубину римске територији на Балкану. После поделе Римског царства 395. године, на источно и западно, Готи су почели да исељавају Балканско полуострво, а подручје данашње Србије припало је источној половини царстава. Средином V века Хуни продиру из панонске низије преко централног Балкана све до Термопила у Грчкој. После смрти Атиле Хуни су поражени од удружених племена у Подрунављу. Кроз Горњу Јабланицу Водио је значајан римски пут преко Тулара, Медвеђе, Лебана и Лесковца према Приштини и Пироту. Од њега се један крај одвајао ка југу, водећи долином Бањске реке у рударску област Новобрдску Криву реку. На појединим брдима саграђена су римска утврђења, која су штитила пут, као римски кастел на Брајином врху (750м), Мркоњском (1014), у Тулару, Радиновцу, Рујковцу, Дренцу, Петриљу, Врапцу, Лесковцу, Сијаринској бањи, Сијарини, затим кастел на Зубином вису, Соколовом вису, код Лепаштице и на Херзовини потом на десној обали реке Медвеђе, Гајтану, Газдару, Стубли, Пустом Шилову, горњем Бучумету, Свирцу, Маровцу, Боровцу као и на Туларској реци где су нађени остаци римске културе (метални предмети, новац, римске опеке, фибуле и један саркофаг). Многобројни рударски копови из римских периода групишу се око Леца „Римски цирк", „Римски тунел", затим на Расовачи „Грот", „Пезуљак", „Литар", „Пећура" и „Рупе", а на Мајдан планини „ Римски мајдан", у селу Боровцу, „Сечине", у Маровцу "Бурдељ мајдан" и „Самоков", у Тулару „Бакрењача" на Брвенику, Голешу и Малој Брајини „Равно" и „ Црни крушкар", потом на Лисавцу и Копрану.
У време Византије, за време цара Јустинијана I (527-565) настаје нова епоха у војном, управном и црквеном погледу источног римског царства. У одбрани од најезде разних племена и народа цар јустинијан подиже 138 војних утврђења на северним границама Римског царства, на ободу Балканских полуострва, у области северно од Дардиније, а од тога само у области Ниша 32, а обновљено су 39 кастела. Победио је Готе у подунавњу. Подигао је 530-565.године Царичин град, нов црквено-административни центар Јужне Србије, раскошан град код Лебана, у источном подножју планине Радан.
Такође, подигао је и утврђења у Рујковцу, Медвеђи, Сијаринској Бањи, Тулару и другим крајевима, за обезбеђење пута према Улпијани (Липљану), у Лецу, на Соколовом вису и Петровој Гори. У Византиско доба Царичин град је на подручју Јабланице и Пусте Реке био војни, административни, црквени, привредни и културни центар. Тада су подигнуте цркве на Петровој гори, У Сијарини, Рујковцу, Лецу и другим околним местима. Град је био на раскршћу два важна пута: Моравска долина-Ћуприја-Ниш-Софија, као и Царичин град, Улпијана-Скадар-Љеш-Драч, затим на југ преко Медвеђе, Сијарине и Кривом реком до Бујановца потом преко Радиновца, Медвеђе, Тулара, Пропаштице до Липљана. У касно античкој епохи припада вероватно и почетак експлотације терминалних вода данашње Сијаринске Бање , чији топоним означава „Сија Ирина", т.ј."Сеја Ирина" (Јерина), сестра царице Теодоре, Јустинијанове жене. Такође и извори минералне (киселе) воде Туларске Бање имали су значај лековите „терме" у античко и римско доба. Уследила су у VI и VII веку велика померања аварских и словенских племена.
Византиско царство није могло да се супростави тој варварској бујици. Аварски вођа Каган, уз помоћ Словена, срушио је 597-626. године византиску одбрану на северу. Грчки и романтизовани живаљ из наших крајева повлачи се према Солуну. Царичин град са околином заузет је око 615.године и пуне две године пљачкан и уништаван. Претпоставља се да је град докрајчио пожар због несташице воде. Царичин град дуго је био напуштен све до времена Стефана Немање, који је добио Дубочицу, а са њом и разорени град. Изгледа да је Царичин град обновљен и насељиван све време до деспота Стефана Лазаревића. Са миграцијом српског живља, после Косовске битке, почело је разграђивање и разношење грађевинског материјала са рушевина града, а то се наставило и за време турске власти после ослобађања 1878.године Јабланице.
Први историски избори о Србима потичу из Х века, почетак присуства српских племена на Балкану, и то у Солунској области, везује се за прве деценије VII века. Међу Словенима се истичу поједина племена Захумљани, Дукљани, Травуњани, Неретљани, Срби и други. Читав простор Балкана насељен је Словенима Византици су назвали Склавенија. На Балкану 680.године појављују се Бугари, азијски народ. Под бугарску власт доспели су крајеви око Велике и Јужне Мораве (и подручје Горње Јабланице) и Дунава насељени Словенима. Српске области од Горњег Ибра и Белог Дрима на истоку до реке Неретве и Пливе на западу, привремено су биле (924-927) под бугарском влашћу за време цара Симеуна, а крајем Х века Србија је под влашћу државе цара Симоила. Византија је 1018.године срушила Симаилово царство и образовала нову тему, под називом Бугарска, у чији је састав ушо део данашње Србије, па и њена јужна подручја (и Горња Јабланица). И после пропасти Самуилове државе образована је архиепископија са седиштем у Охриду, чије су границе допирале на северу до Дунава, а на западу до ајдранског мора. У саставу Охридске архиепоскопије била је и Топличка епископија, са седиштем у Белој Цркви (Куршумлија) која је обухватала подручје Горње Јабланице. Византиска окупација Балканског полуострва обухватила је Рашку-централну српску област, која се простирала између Горњег Ибра и Горње Дрине. Рашка од XII века, са династијом Немањића на челу, постаје стожер окупљања српских земаља, међу којима ће се наћи и подручје горње Јабланице. За време Византије настављено је рударство на подручју Горње Јабланице. Трагови рударске шљаке налазе се у селима: Лецу, Газдару, Маровцу, Брвенику, Пустом Шилову (Копран), Стубли,реткоцеру, Малој Брајини, Чокотину, Маћедонцу, Тулару, Гајтану и другим местима. На врху Петрове горе (1.149 м) налази се црквина из рановизантиског периода Св. Петра, у атару Петриља налази се археолошки лаокалитет „Бублане", у Сијаринској Бањи остаци рановизантиске цркве, као и црквине у Сијарини, Радиновцу, Рујковцу и Лецу.
Српски (Рашки) жупани тежили су да прошире границе своје области на исток и југоисток, што их је довело у сукобе са Византијом, а нарочито за врме владавине великог жупана Стевана Немање (1168-1186), оснивача династије Немањића. После победе Византије над Угарском, визнтиски цар Манојло I Комнин сменио је 1163 године великог рашког жупана Десу и поделио српске земље земље синовима рашког властелина Завиде. Титула великог жупана припала је најстаријем Тихомиру који је управљао Рашком, а Страцимир је дражао земље око западне Мораве. Мирослав Захумље и део Полимља, а Стефан Немања области на крајњем истоку између Раса и Јужне Мораве, која је обухватила жупе Топлицу, Ибар, Расину и Реке. Приликом једног похода према северу цар Манојло и Комнин састао се са Немањом у Нишу и поклонио српском жупану византијску покрајину Дубочицу ( Глобочицу) , која је обухватила ширу околину Лесковца и подручје Горње Јабланице. Топичка епископија обухватила је Топлицу, Косаницу и Јабланицу. За време Немањића Дубочица је била густо насељена, о чему сведочи велики број цркава и насеља из тог доба. Кроз Горњу Јабланицу пролазили су путеви: Медвеђа – Сијарина – Крива река – Бујановац, Радиновац – Медвеђа – Туларе – Пропаштица – Мрамор – Липљан. Један пут од Злате у Пустој Реци ишао је преко Царичиног града за Медвеђу, Туларе, Косово и даље. И после Немањине смрти 1200. године Топлица и Дубочица биле су у поседу свих Немањића. Познато је да су цар Душан, а касније кнегиња Милица завештали више села у Дубочици светогорским манастирима.
После смрти Уроша Нејаког 1371. године Дубочица и суседна Топлица биле су у саставу и под влашћу кнеза Лазара Хребљановића ( 1372- 1389). Властелин Југа, угледни Лазарев савезник, био је војвода Дубочице. Горња Јабланица помиње се као област под деспотом Ђурђа Бранковића ( 1427-1456). За време турских освајања српских земаља, од 1428. године до 1435. године област Дубочица и Топлица постали су турски посед султана Мурата II, као мираз његове жене Маре, кћи деспота Ђурђа. У рату са Турцима Угарске, племиће из Ердеља Јаноша Хундија (Сибињанин Јанко) 1437-1439 године Султан Мурат II напао је Смедерево. Тада су Турци заузели Ново Брдо и највећи део србије. После више победа хришћанске војске , коју је предводио мађарско-пољски краљ Владислав, Турци су је понудили мир и повраћај Деспотоване деспоту Ђурађу. Дубочица и Топлица су враћене деспоту. Међутим после пораза војске краља владислава 10.новембра 1444.године код Варне у Бугарској и смрати Мурата II на турски престо ступио је његов син Мехмед II (1451-1481) који је обновио уговор са деспотом Ђурађем 1451.године. Мухамед је маћехи Мари вратио деспоту Ђурђу Дубочицу и Топлицу, на име издржавања. Убрзо је кренуо да покори Србију. Пре тога је 1453.освојио Цариград и срушио Византиско царство, а затим је Мехмед II кренуо из Једрена преко Софије 1454.године на Србију и том приликом заузео Топлицу и Дубочицу. Деспот Ђурађ затражио је војну помоћ од Угарске против турака. Јанош Хуњади 1454.године ударио је на Турке преко Београда и продро до крушевца где је поразио велику турску војску и кренуо према Нишу и јужној Србији, затим спалио Бидин, па се вратио у Београд. Друге две мање српске војске, једна под командом Николе Скобаљића, у Дубочици, а друга на Ситници, на Косову Пољу, пружиле су последњи отпор Турцима. Велика Турска војска дошла је из Софије у Ниш и пошла према Новом брду и Косову. Властелин Никола Скобаљић из Поречја пресрео је турску војску 29.септембра 1454.године у пределу „Бане", на месту Старе и Равне Бање, на Бањској реци, и разбио турску војску. Такође, Турци су поражени на Ситници. Скобаљевићева победа је широм одјекнула. Нова велика турска војска на челу са султаном, поново је напала војску Николе Скобаљића. До нероправне битке дошло је 16.новембра.1454.године крај планине Трепање, на јужној страни Гољака.Српски ратници сау изгинули, а Турци су ухватили војводу Николу Скобаљића и његовог стрица и живе их набили на колац. Идуће 1455. године Ново Брдо, Дубочица и Јабланица коначно су пали у турско ропство. Деспо Ђурађ је умро децембра 1456. године а јуна 1459. године Смедерево је, пало у турско ропство и то је био крај српске деспотовине. После пораза огромне миграције српског живља кренуле су према северу и западу, у угарске и хабзбуршке земље, а неке, преко зетског приморја, чак у Италију. У документима средњег века налазимо поред Дубочице и географске појмове Гољак и Подгор, као и мале жупе Бања, Медвеђа и Туларе, затим Брвеник, Лапаштица, Маћедонце, Медвеђа, Петриље, Прпоре, Спонце, Туларе, Тупале, Медевце, Стара Бања, Стубла и Црни Врх. На простору Горње Јабланице видљиви су остаци некадашњих насеља из Немањићке Дубочице – у Рујковцу, Медвеђи, Газдару, Лецу, Гајтану, Дренцу, Стубли, Реткоцеру, Великој Брајини (Брвеник), Тулару, Грбавцу, Медевцу, Врапцу, Свирцу, Боровцу, Сијарини, Сијаринској Бањи, Тупалу и другим. Зна се да су Туларе, Туларска бања, Трпоре и Брвеник са околине 1363. године припадали властелину челнику Муси и његовој породици Мустићима. У средњем веку било је и више српских цркава и гробља, које су уништили Турци и Арбанаси. У турским дефтерима из 1516. године помињу се српски манастири „Св. Арханђела", у рујковцу, „Св. Богородице" у Црном Врху и Манастир „Св.Архангела" у Медвеђи. У средњовековној Србији експлотисани су рудници Леце, Лисавац, Дукат, Копран и Мајдан. Познате су средњовековне топионице „Кола" у лецу, Копрану, Лисавцу, Стубли, Брвенику, Тулару, Маровцу и Петриљу као и „Самоков" испод Веље Главе. Такође, познат је и најкраћи трговачки пут Косово-Медвеђа-Злата-Ниш, као и дубровачке колоније у Брврнику, Медвеђи, Тулару, Ивању и Кулини, изнад Леца.
Под турском влашћу Горња Јабланица од 1455. године припадала је турском санџаку Алаџа Хисар (Крушевац), затим је 1541. Будимском елајету од 1558. Румелијском елајету чило је седиште било у Софији. Од почетка ХVI века нахија Дубочица помиње се као лесковачка, а почетком ХVII помиње се Медвеђа као нахија и кадилук. Стара средњовековна жупа Медвеђа и сва села испод Гољака ушла су у састав Приштинског пашалука. У Медвеђи је било седиште муслимана. Најстарији турски дефтери од 1444 до 1584. бележе исламизацију српског живља, пропаст муслиманског становништва на штету хришћанског- српског. После аустријско-турског рата 1683-1699 као и ратова 1716-1718 и 1737-1739 године уследиле су сеобе Срба под патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакбентом према Београду Сави и Дунаву у јужну Угарску. Велики број српских породица из Горње и Доње Јабланице, Пусте Реке и Топлице, са топличким митрополитом Георгијем Поповићем повукао се тада са аустријском војском, под командом генерала Шметаде.
После устанка српског народа 1875-1876 год. у Херцеговини, Босанској Крајини и Доњим Васојећима, Русија је бјавила Турској рат 12 (25). Априла 1877 године Србија се придружила Русији 1(14) децембра 1877 године. Српска војска, Ибарска, Моравска и Дунавска дивизија Моравског корпуса , отпочела је ратне операције 3 (16) децембра 1877 године према југу Србије и ослободила Ниш, Прокупље, Куршумлију и 11 (24) децембра 1877 ослобођен је Лесковац. Тимочки корпус-Крајинска и Књажевачка војска и Дунавска дивизија ослободио је Пусту Реку и Јабланицу протерала Турке и Албанце према Косову. Крајинска војска је 21 (3) фебруара 1878 ослободила Медвеђу и Горњу Јабланицу – Туларе, Мркоње, Зајечевац, Ајкобилу, Дабишевц и Глоговац. Приморје између руске и турске закључено је 19(1) фебруара 1878. Око 30.000 муслимана становништва претежно Албанаца из Горње и Доње Јабланице, Пусте реке, Топлице, Добрича,Ветернице, поњанице, Масурице као и градова Ниша, Лесковца, Прокупља и Врања и околних варошица напустило је села и куће и бежало са турском војском према Косову и Македонији због учешћа у Српско-Турском рату 1877-1878 године. Захваљујући Саид-паши Албанци су се вратили у Горњу Јабланицу, Лапаштицу, Тупале, Капит, Свирце, Ђулекаре, Дедић (заселак Медвеђе) и Грбавце. Берлинским конгресом 1(14) јула 1878 године Србија је добила територије Топлчки, Нишки, Поротски и Врањски округ, које је ослободила са градовима: Ниш, Бела Паланка, Пирот, Куршумлија, Прокупље, Лесковац и Врање. Међународна комисија је 1879 године обележила српско-турску границу на подручје Горње Јабланице као важно гранично подручје кнежевине (Краљевине) Србије, у раздобљу 1878-1912 до балканских ратова. У том времену Горња Јабланица била је „Мала војна крајина". Горња Јабланица припала је срезу Јабланичком, са седиштем у Лебану и Топличком округу, да би 1890 године припала Врањском округу.
По ослобођењу јужне Србије почиње насељавање Горње Јабланице у јесен 1879 године. Српске избеглице са Косова (Крива река,Лаб) и Метохије (Пећ,Исток, Клина и Кијево), Затим источне Србије, Бучја и Зебитинца код Књажевца, са ширег јужноморавског подручја (Власотинце, Добро Поље, Црна Трава, Власина, Пчиља), потом из старе Херцеговине и Црне Горе- Мораче, Добриловине, Дробњака,Жупе, Затраја,Пиве, Језера, Шарана, Ускока, Бјелопавлића, Глухог Дола, са Голије,Гусиња Банања и других крајева. Херцеговци и Црногорци населили су се у Горњу јабланицу у таласима 1880,1882, 1886, 1889, 1890, 1892 и 1904-1906 из племена брда (Ровчани, Маричани, Пипери, Бјелопавлићи, Кучи, Братоножићи, Васојевићи са Величанима) из старе Херцеговине ( Ускоци, Дробњаци, Шаранци, Пивљани, Бањани), затим из катунске нахије(Чевљани, Цуце, Бјелице, Пјешивци).али и из Ријечке нахије.Поменуто становништво населило је насеља дуж српско-турске границе и било је пограничних стража 16 српских караула. Седиште 3. чете граничне трупе било је у Медвеђи, а састав граничних јединица и старешина су углавном људи из горњојабланичких села.
После смрти Уроша Нејаког 1371. године Дубочица и суседна Топлица биле су у саставу и под влашћу кнеза Лазара Хребљановића ( 1372- 1389). Властелин Југа, угледни Лазарев савезник, био је војвода Дубочице. Горња Јабланица помиње се као област под деспотом Ђурђа Бранковића ( 1427-1456). За време турских освајања српских земаља, од 1428. године до 1435. године област Дубочица и Топлица постали су турски посед султана Мурата II, као мираз његове жене Маре, кћи деспота Ђурђа. У рату са Турцима Угарске, племиће из Ердеља Јаноша Хундија (Сибињанин Јанко) 1437-1439 године Султан Мурат II напао је Смедерево. Тада су Турци заузели Ново Брдо и највећи део србије. После више победа хришћанске војске , коју је предводио мађарско-пољски краљ Владислав, Турци су је понудили мир и повраћај Деспотоване деспоту Ђурађу. Дубочица и Топлица су враћене деспоту. Међутим после пораза војске краља владислава 10.новембра 1444.године код Варне у Бугарској и смрати Мурата II на турски престо ступио је његов син Мехмед II (1451-1481) који је обновио уговор са деспотом Ђурађем 1451.године. Мухамед је маћехи Мари вратио деспоту Ђурђу Дубочицу и Топлицу, на име издржавања. Убрзо је кренуо да покори Србију. Пре тога је 1453.освојио Цариград и срушио Византиско царство, а затим је Мехмед II кренуо из Једрена преко Софије 1454.године на Србију и том приликом заузео Топлицу и Дубочицу. Деспот Ђурађ затражио је војну помоћ од Угарске против турака. Јанош Хуњади 1454.године ударио је на Турке преко Београда и продро до крушевца где је поразио велику турску војску и кренуо према Нишу и јужној Србији, затим спалио Бидин, па се вратио у Београд. Друге две мање српске војске, једна под командом Николе Скобаљића, у Дубочици, а друга на Ситници, на Косову Пољу, пружиле су последњи отпор Турцима. Велика Турска војска дошла је из Софије у Ниш и пошла према Новом брду и Косову. Властелин Никола Скобаљић из Поречја пресрео је турску војску 29.септембра 1454.године у пределу „Бане", на месту Старе и Равне Бање, на Бањској реци, и разбио турску војску. Такође, Турци су поражени на Ситници. Скобаљевићева победа је широм одјекнула. Нова велика турска војска на челу са султаном, поново је напала војску Николе Скобаљића. До нероправне битке дошло је 16.новембра.1454.године крај планине Трепање, на јужној страни Гољака.Српски ратници сау изгинули, а Турци су ухватили војводу Николу Скобаљића и његовог стрица и живе их набили на колац. Идуће 1455. године Ново Брдо, Дубочица и Јабланица коначно су пали у турско ропство. Деспо Ђурађ је умро децембра 1456. године а јуна 1459. године Смедерево је, пало у турско ропство и то је био крај српске деспотовине. После пораза огромне миграције српског живља кренуле су према северу и западу, у угарске и хабзбуршке земље, а неке, преко зетског приморја, чак у Италију. У документима средњег века налазимо поред Дубочице и географске појмове Гољак и Подгор, као и мале жупе Бања, Медвеђа и Туларе, затим Брвеник, Лапаштица, Маћедонце, Медвеђа, Петриље, Прпоре, Спонце, Туларе, Тупале, Медевце, Стара Бања, Стубла и Црни Врх. На простору Горње Јабланице видљиви су остаци некадашњих насеља из Немањићке Дубочице – у Рујковцу, Медвеђи, Газдару, Лецу, Гајтану, Дренцу, Стубли, Реткоцеру, Великој Брајини (Брвеник), Тулару, Грбавцу, Медевцу, Врапцу, Свирцу, Боровцу, Сијарини, Сијаринској Бањи, Тупалу и другим. Зна се да су Туларе, Туларска бања, Трпоре и Брвеник са околине 1363. године припадали властелину челнику Муси и његовој породици Мустићима. У средњем веку било је и више српских цркава и гробља, које су уништили Турци и Арбанаси. У турским дефтерима из 1516. године помињу се српски манастири „Св. Арханђела", у рујковцу, „Св. Богородице" у Црном Врху и Манастир „Св.Архангела" у Медвеђи. У средњовековној Србији експлотисани су рудници Леце, Лисавац, Дукат, Копран и Мајдан. Познате су средњовековне топионице „Кола" у лецу, Копрану, Лисавцу, Стубли, Брвенику, Тулару, Маровцу и Петриљу као и „Самоков" испод Веље Главе. Такође, познат је и најкраћи трговачки пут Косово-Медвеђа-Злата-Ниш, као и дубровачке колоније у Брврнику, Медвеђи, Тулару, Ивању и Кулини, изнад Леца.
Под турском влашћу Горња Јабланица од 1455. године припадала је турском санџаку Алаџа Хисар (Крушевац), затим је 1541. Будимском елајету од 1558. Румелијском елајету чило је седиште било у Софији. Од почетка ХVI века нахија Дубочица помиње се као лесковачка, а почетком ХVII помиње се Медвеђа као нахија и кадилук. Стара средњовековна жупа Медвеђа и сва села испод Гољака ушла су у састав Приштинског пашалука. У Медвеђи је било седиште муслимана. Најстарији турски дефтери од 1444 до 1584. бележе исламизацију српског живља, пропаст муслиманског становништва на штету хришћанског- српског. После аустријско-турског рата 1683-1699 као и ратова 1716-1718 и 1737-1739 године уследиле су сеобе Срба под патријархом Арсенијем IV Јовановићем Шакбентом према Београду Сави и Дунаву у јужну Угарску. Велики број српских породица из Горње и Доње Јабланице, Пусте Реке и Топлице, са топличким митрополитом Георгијем Поповићем повукао се тада са аустријском војском, под командом генерала Шметаде.
После устанка српског народа 1875-1876 год. у Херцеговини, Босанској Крајини и Доњим Васојећима, Русија је бјавила Турској рат 12 (25). Априла 1877 године Србија се придружила Русији 1(14) децембра 1877 године. Српска војска, Ибарска, Моравска и Дунавска дивизија Моравског корпуса , отпочела је ратне операције 3 (16) децембра 1877 године према југу Србије и ослободила Ниш, Прокупље, Куршумлију и 11 (24) децембра 1877 ослобођен је Лесковац. Тимочки корпус-Крајинска и Књажевачка војска и Дунавска дивизија ослободио је Пусту Реку и Јабланицу протерала Турке и Албанце према Косову. Крајинска војска је 21 (3) фебруара 1878 ослободила Медвеђу и Горњу Јабланицу – Туларе, Мркоње, Зајечевац, Ајкобилу, Дабишевц и Глоговац. Приморје између руске и турске закључено је 19(1) фебруара 1878. Око 30.000 муслимана становништва претежно Албанаца из Горње и Доње Јабланице, Пусте реке, Топлице, Добрича,Ветернице, поњанице, Масурице као и градова Ниша, Лесковца, Прокупља и Врања и околних варошица напустило је села и куће и бежало са турском војском према Косову и Македонији због учешћа у Српско-Турском рату 1877-1878 године. Захваљујући Саид-паши Албанци су се вратили у Горњу Јабланицу, Лапаштицу, Тупале, Капит, Свирце, Ђулекаре, Дедић (заселак Медвеђе) и Грбавце. Берлинским конгресом 1(14) јула 1878 године Србија је добила територије Топлчки, Нишки, Поротски и Врањски округ, које је ослободила са градовима: Ниш, Бела Паланка, Пирот, Куршумлија, Прокупље, Лесковац и Врање. Међународна комисија је 1879 године обележила српско-турску границу на подручје Горње Јабланице као важно гранично подручје кнежевине (Краљевине) Србије, у раздобљу 1878-1912 до балканских ратова. У том времену Горња Јабланица била је „Мала војна крајина". Горња Јабланица припала је срезу Јабланичком, са седиштем у Лебану и Топличком округу, да би 1890 године припала Врањском округу.
По ослобођењу јужне Србије почиње насељавање Горње Јабланице у јесен 1879 године. Српске избеглице са Косова (Крива река,Лаб) и Метохије (Пећ,Исток, Клина и Кијево), Затим источне Србије, Бучја и Зебитинца код Књажевца, са ширег јужноморавског подручја (Власотинце, Добро Поље, Црна Трава, Власина, Пчиља), потом из старе Херцеговине и Црне Горе- Мораче, Добриловине, Дробњака,Жупе, Затраја,Пиве, Језера, Шарана, Ускока, Бјелопавлића, Глухог Дола, са Голије,Гусиња Банања и других крајева. Херцеговци и Црногорци населили су се у Горњу јабланицу у таласима 1880,1882, 1886, 1889, 1890, 1892 и 1904-1906 из племена брда (Ровчани, Маричани, Пипери, Бјелопавлићи, Кучи, Братоножићи, Васојевићи са Величанима) из старе Херцеговине ( Ускоци, Дробњаци, Шаранци, Пивљани, Бањани), затим из катунске нахије(Чевљани, Цуце, Бјелице, Пјешивци).али и из Ријечке нахије.Поменуто становништво населило је насеља дуж српско-турске границе и било је пограничних стража 16 српских караула. Седиште 3. чете граничне трупе било је у Медвеђи, а састав граничних јединица и старешина су углавном људи из горњојабланичких села.
"