Усмена традиција представља важан део културе како народа у целини, тако и људи одређеног краја, што је случај и са подручјем општине Медвеђа. Све до друге половине двадесетог века, велика већина становништва на Балкану била је неписмена, и стога су људи своје уметничке, културне и друге садржаје и потребе исказивали кроз усмене песме.
За разлику од писане књижевности, усмена традиција је, најпре...
нестална односно флуидна; будући да настају у друштву које не познаје концепт фиксираног текста на какав смо навикли из писане књижевности, усмене песме су подложне промени, имају мноштво локалних варијаната и задржавају као сталну особину само основне мотиве и контуре садржаја (рецимо женидба Марка Краљевића у епским, односно насилна удаја за богатог али старијег мужа или однос снаја-свекрва у лирским песмама), док су конкретни стихови подложни делимичној, али сталној промени практично приликом сваког извођења,
анонимна, јер је стварају генерације непознатих извођача у усменој култури у којој не постоји концепт аутора и оригиналног ствараоца, већ се сматра да је творац одређене песме или приче традиција, а појединачни извођачи нису „писци" или „творци" већ само настављачи те традиције, и
синкретичка или свеобухватна; иако ми данас усмене песме, приче и друге форме описујемо као усмену књижевност, важно је истаћи да се појам књижевности у смислу посебне уметности која има своју аутономију и институције – издаваштво, писце, критичаре и читаоце, награде и слично, веома разлику од усмене културе. Усмене творевине су део читаве културе и прожима све облике друштвеног живота у традиционалној заједници; одговарајуће народне песме прате како најважније тзв. „ритуалне прелаза" у животу појединца, као што су рођење, свадба и смрт односно сахрана, тако и све друштвене и календарске појаве на дневном и годишњем нивоу, попут успаванки, љубавних и песама о раду, а нарочито обредних песама какве су лазарице, коледарске, вучарске, додолске, божићне и друге песме.
Усмена традиција општине Медвеђа је вишеструко занимљива и заслужује ближе интересовање. Медвеђа је крај који од памтивека насељавају различите етничке скупине – Срби, Црногорци, Албанци и Роми, а међусобна блискост ових традиција уопште а посебно на подручјима где су оне вековима живеле заједно још увек је недовољно изучена. Усмена традиција Медвеђе може се посматрати у општем смислу као део подручја доње Јабланице, које је најпознатије по лирским и обредним песмама, чије записе имамо још од краја деветнаестог века. Уз њих, из релативно новијег периода који почиње с ослободилачким ратовима од последњих деценија деветнаестог и првих деценија двадесетог века, јављају се и хајдучке песме, и то углавном о локалним хајдучким вођама и дружинама. Најзад, у овом новијем добу долази и до процвата епске традиције, коју махом негују досељеници из Црне Горе од деветнаестог века наовамо. У том сегменту који је традиционално мање био изражен неголи у тзв. планинским динарским пределима централног Балкана, у општини Медвеђа негује се и класична гусларска традиција, углавном познате песме из збирки Вука Караџића и новокомпоноване песме о новијим догађајима, а однедавно у овом крају постоји и гусларско друштво чији је циљ очување и неговање ових традиција. Усмена традиција овог краја угрожена је у данашњем времену писмености и електронском односно технолошком добу, у ком нестају обичаји и обреди који су је пратили а замиру планинска села у којима се она неговала. Ипак, усмена традиција Балкана, па и овог подручја, показала се истрајнијом него што су то предвиђале нека апокалиптичне теорије о нужном нестанку усмене културе са појавом писмености у друштву. Локалне институције попут гусларских и фолклорних друштава, колективни локални обреди или породичне славе, остају важна места и догађаји у животу заједнице, фамилије и појединаца у којима усмена традиција овог краја и данас има своје истакнуто место.
На плејеру испод можете чути неколико изворних песама, народних кола и здравица које су уз помоћ усменог предања дошле до: Вокалне групе Горња Јабланица, Јакше Јакшића, Миљана Токовића, Радосава Додеровића, Божидара Ђикановића, Милована Плавшића и Николе Пауновића.
"